Storage or recycling: the American campaign against reprocessing deepens the global nuclear dispute.

As the global nuclear renaissance accelerates, the old question about the fate of spent fuel again divides the expert public: should spent nuclear fuel be treated as waste that is permanently buried or as a valuable resource that is recycled

Dok su Francuska i kompanije poput Orana i EDF-a strateški opredeljeni ka konačnom zatvaranju nuklearnog ciklusa kroz investicije u reprocesovanje i dok se u samim Sjedinjenim Američkim Državama realizuju investicije u tehnologije reciklaže i reprocesovanja, nova kampanja u Sjedinjenim Američkim Državama pod nazivom „Scale What Works“ zastupa potpuno suprotnu tezu.

Direktno odlaganje je jedini put?

Kampanja koju vodi Nuclear Scaling Initiative (NSI), uz podršku uticajnih figura poput bivšeg državnog sekretara Džona Kerija, tvrdi da je direktno odlaganje istrošenog goriva u duboka podzemna skladišta najsigurniji i najjeftiniji put za SAD. Izvršni direktor NSI-a, Stiv Komelo, naglašava da tehnologije reprocesovanja trenutno nisu ekonomski isplative i da nose nepotrebne bezbednosne rizike. Prema njihovom mišljenju, iskustva Francuske i Velike Britanije pokazuju da je reciklaža goriva kompleksan i skup proces koji nepotrebno povećava cenu struje za krajnje potrošače.

Inače, ovakav stav vuče korene još iz 1977. godine kada je u SAD zabranjeno civilno reprocesovanje, uprkos decenijskom iskustvu koje su imali u vojnom sektoru. Kampanja ističe primer Finske i njihovog skladišta Onkalo kao dokaz da je „jednostavna politika direktnog odlaganja“ najefikasnije rešenje.

Kontradikcije unutar Vašingtona

Međutim, unutar same američke administracije postoji očigledan raskol. Dok NSI zagovara zakopavanje goriva, Ministarstvo energetike SAD (DOE) je ranije ovog meseca dodelilo više od 19 miliona dolara privatnim kompanijama upravo za razvoj tehnologija reciklaže. Jer DOE dodaje i podatak da se trenutno u komercijalnim reaktorima iskoristi manje od 5% potencijalne energije goriva, dok bi reciklaža mogla povećati iskorišćnost resursa na 95% i smanjiti količinu otpada za čak 90%.

Dodatni pritisak dolazi i od privatnog sektora, gde kompanije poput Oklo Inc već planiraju izgradnju postrojenja za reciklažu goriva namenjenog novim generacijama brzih reaktora. Takođe, prošlogodišnje izvršne naredbe predsednika Trampa direktno nalažu Ministarstvu energetike da ponovo evaluira opcije reprocesovanja u saradnji sa privatnim sektorom.

Šta ovo znači za budućnost industrije?

Ali ovaj spor je zapravo decenijski: i generalno se vodi između „francuske škole“ reciklaže i „američke škole“ trajnog skladištenja, mada dodajemo da se i druge tehnološke sile pridružuju. Tako na primer, smatramo da se zatvaranju uranijumskog gorivnog ciklusa (a recikliranje goriva je integralni deo zatvaranja gorivnog ciklusa) najozbiljnije približava Rusija koja trenutno razvija projekat “Proryv” u okviru kojeg razvija izuzetno napredni brzi oplodni reaktor hlađen tečnim olovom BREST-OD-300. Francuska je svojevremeno takođe pokušavala da zatvori gorivni ciklus uz pomoć takođe izuzetno naprednog brzog oplodnog Superfeniks reaktora, ali je on zatvoren, između ostalog, i zbog sistematskih protesta ekoloških organizacija. 

Ali u suštini, rasprava je i o budućnosti nuklearne industrije. Stavovi kao što su stavovi gorepomenute Nuclear Scaling Initiative se generalno drže oprobanih recepata pa ispada da je i zbor između direktnog odlaganja, koje je naizgled jednostavnije; i reprocesovanja, koje nudi znatno dugotrajniji energetski suverenost i minimalizaciju otpada. A rezultat ove rasprave će odrediti ekonomsku održivost nuklearnih programa u narednim decenijama.